O radu Dr Jovana Tasića mogli bi da se napišu čitavi tomovi. Kada bi svaki njegov pacijent napisao samo po jednu rečenicu, bilo bi ih više od pola miliona. A kada bi svaki pacijent ispričao deo svojih muka pre dolaska u ovu ordinaciju, bilo bi to veliko štivo ljudskih sudbina.
Većina pacijenata Dr Tasića ovamo dolazi po svoju poslednju nadu. Ovde se viđaju sve starosne dobi. Od jednogodišnjih mališana do osamdesetogodišnjaka. Te starine su ljudi koji su „progutali” mnoge pilule života, a apotekarske im više ne pomažu, još neće da „otputuju” sa ovoga sveta. Kod Dr Tasića dolaze da im pomogne da duže i lakše sačekaju svoj „poslednji voz”.
Doktor Tasić je sa svojim pacijentima ljubazan i neposredan. Brzo ih oslobađa treme. Sa decom je srdačan i prisan. Nema mališana koji je prošao „kroz njegove ruke” a da nije osetio njegov zagrljaj i poljubac. Njega se oni ne plaše, primaju ga kao svog drugara. Već drugog dana, u ponašanju pacijenata oseti se da je trema nestala, da dolaze čoveku od koga očekuju pomoć, koliko je u njegovoj moći. Dr Tasić se ponaša normalno i jednostavno. On ne imitira čarobnjaka i čudotvorca.
Terapije su petodnevne. Počinju ponedeljkom. Svakog ponedeljka novi pacijenti i poneki čija terapija traje duže. Svako dolazi sa svojim mukama i nadanjima. Nekima se muka vidi u grču lica, u pokretu tela, u pogledu, nekome u ćutanju koje se - čuje! Sem male dece, većina pacijenata dolazi bez tuđe pomoći. Neke dovode u kolicima. Njihove nade su da se, najpre, oslobode tok „prokletog” vozila.
Mali Miloš iz Novog Sada posebna je priča. To ljupko dete krajem februara napunilo je dve godine. Kada je došao na ovaj svet, nije ga i ugledao. Bio je slep, jedino je razlikovao noć od dana. Kada su roditelji to utvrdili, počelo je „vođenje” kod lekara. Potrajalo je to traganje za uzrokom Miloševog stanja, ali uzalud i bez uspeha. Lekari nisu ustanovili zašto Miloš ne vidi. Na kraju jedan lekar je, uz sleganje ramenima, rekao roditeljima ,,da se pomire sa sudbinom, kao da je roden bez jedne ruke”- pričala je Miloševa mati, ošigledno srećna što se to nije obistinilo. Miloševi roditelji nisu se pomirili sa sudbinom, jer nisu hteli da vodič u životu njihovog sina bude beli štap. Čuli su za Dr Tasića i doneli svog jedinca, pa ako i ovde ništa ne pomogne, ostaje im da se pomire sa gorkom sudbinom. Dr Tasić ih je primio i počele su terapije.
Nije Milošev slučaj rešen časom i kao rukom odnesen. Potrajale su terapije, ali Dr Tasić nije gubio svoju nadu u mogućnost da se desi čudo. Bio je uporan, ali ni Miloševi roditelji nisu izgubili veru u Dr Tasića. I nisu uzalud verovali. Miloš je progledao. Ne zna se ko je bio srećniji - roditelji ili Dr Tasić. Miloš je još pacijent ove neobične ordinacije. Sve bolje i bolje vidi, trči i sve više priča. Susreti malog Miloša i njegovog čika doktora su obostrana radost. Dr Tasić ga obožava, a Miloš iz naručja oca ili majke rado prelazi u doktorove ruke. Za vreme terapije grli doktorove ruke, kao da je svestan da su mu te ruke omogućile da ugleda ovaj svet. Dr Tasić iskreno kaže: „Miloš je moja najveća diploma”.
Ne leči ovaj nesvakidašnji doktor samo svojom bioenergijom i lekovitim rukama. On leči i rečima i svojim odnosom prema pacijentima. Razume se u ljude, pa zna i koju reč treba reći. Ima, uslovno rečeno, treću pedagošku ruku, koja se ne vidi, ali može da se oseti. To se najbolje vidi u njegovom ponašanju prema deci i starima. Dr Tasića većina pacijenata zove „naš doktor”, a mališani jednostavno: „Doktore”. Oni koji dolaze dve ili više nedelje, ovde ulaze kao u svoju drugu kuću. Znaju da ih čeka topao doček i prijatna atmosfera sa tihom muzikom. Ovde nema ničeg napadnog i nasilnog. Poneki pacijent nema takvu toplinu ni u svojoj kući.
Jednog petka doktor mi je rekao da sledeće nedelje napravimo pauzu, a da, ako hoću, mogu da naiđem da malo budem u kolektivnoj terapiji. U sredu sam otišao i naišao na zaključana vrata ordinacije. Na vratima nikakvo upozorenje. Siđem u recepciju hotela „Раrк” (ordinacija je bila na prvom spratu) i pitam za doktora. „Ove nedelje ne radi. Ima neodložnih poslova” - reče čovek na recepciji. Idući kući odzvanjalo mi je u ušima: „Nešto mu je iskrslo”. Počeo sam još više da strahujem. Sta ću ako se doktor ne vrati. Ko da mi pomogne? Tu zamene nema. Nema drugog dok-tora koji će zameniti svog kolegu kome je nešto iskrslo. Dr Tasić je jedinac u svom poslu, a Džuna daleko. Shvatio sam šta znači biti nezamenljiv, i osetio svu teskobu bespomoćnosti. Trebalo je preživeti neizvesnost do ponedeljka, a tek je sreda. Jedne od tih noći sanjao sam da se Dr Tasić vratio i da me je „otpustio”. San me je probudio. Konačno je došao ponedeljak.
Čim je prošlo podne pozvao sam telefonom Dr Tasićevu ordinaciju. Javio se on. ,,Tu sam i dođite” - rekao mi je svojim toplim glasom. Teskoba u meni je nestala. Ispričao sam Dr Tasiću svoje muke. Prijateljski se nasmešio i rekao: ,,Ni jednog svog pacijenta ne ostavljam. Ovo se desilo iznenada, a vi ste naišli tek u sredu. U ponedeljak je u ordinaciji bila sekretarica i obaveštavala pacijente...”