Miloš je rođen 29. februara 1992. godine i do tri meseca nismo primetili nikakve promene kao što su nam i objasili da dete do tri meseca ne obraća pažnju na svoju okolinu. Ali kada je napunio tri meseca i kada je već trebalo da nas posmatra, da nas prati kada mu prilazimo da diže glavu pogled iznad glave što su nam takođe rekli da ne valja, on to ništa nije radio. I krenuli smo da saznamo šta je. Otišli smo u novosadsku polikliniku na očno odeljenje i tamo je postavljena dijagnoza nerazvijeni očni živci. Doktorica Stevanović je postavila tu dijagnozu. Ni malo lepo nam nije kazala, al sada šta je tu je. Rekla nam je da je to kao da se rodite bez ruke, to je tako i gotovo, nema popravke, nema povratka.
Kada je napunio šest meseci, sličnu dijagnozu su postavili i rusi sa tom razlikom što su oni kazali da je živac tu i da život postoji ali da nedostaju očna vidna vlakna, ili već kako su ih nazvali a doktorica Stevanović na novosadskoj poliklinici je kazala da je očni živac kao jedan patrljak i da od njeg da mozga odnosno on i mozak nisu povezani, to je jedan prazan prostor zato informacija verovatno ne dolazi do mozga. Na tome se sve i završilo dok Miloš nije napunio 11 meseci kada samo i saznali za doktora Tasića i od tada počinje novi život i naš i Milošev.
Krenuli smo kod doktora 25. januara 1993. godine. Tada su počele terapije. Nikada taj dan neću zaboraviti. Doktor nas je primio, Miloš je tada imao jedanaest meseci, rekli smo mu kakva je situacija, ko je postavio dijagnozu kakva je dijagnoza, a on da će pokušati. Od 25. januara 1993. godine do kraja juna 1993. godine, pet meseci ukupno smo imali četiri meseca terapiju i jedan mesec pauze i ne mogu da kažem da je to jedan trenutak kada je Miloš progledao ipak je to jedna evolucija i jedan malo duži period kada sam ja počela da primećujem da on prvo prati svetlost jaču pa onda kontraste, tama, svetlost. Ali da kažemo da uzmemo jedan trenutak ja mislim da je to početak juna kada smo bili na jednom odmoru u Vrdniku, kada je Miloš odjednom počeo da pruža ruku za stvarima koje su ga okruživale, naravno ono što je sitnije to je bilo tik pred nosom ali opet bi smo mogli kazati Miloš je progledao.
Kada je imao tri godine onda je počeo da razlikuje boje počeo je sa četiri da se zanima za kocke ove godine pogotovo za loptu.
On je ove školske godine pošao u skolu, ja sam presrećna i prezadovoljna zato što je to tako. U školi u kojoj ja radim su mi izašli u susret i njega sam upisala u redovnu školu.
