Tridesetrogodišnja Renata Ilincic, koja od detinjstva boluje od Lupusa , retkog oblika neizlecive autoimunske bolesti, do 26. godine je, uz pomoc lekova, živela relativno normalno, a posle toga je dve godine stalno posecivala urgentni centar kako bi neko otkrio zbog cega ima problem. Potom je doživela moždani udar. Lekari su se mislili da li ce preživeti noc. Postojao je samo jedan procenat da hoce. Probudila se, ali ostala je prikovana za kolica. Cula je kasnije da oni ne ocekuju da ce ikada samostalno sedeti i da od operacije, koju bi morala da ima zbog problema sa vidom, ne ocekuje previše. Boravak u rehabilitacionom centru Soca imao je nekog napredka, ali u poredenju sa ovim terapijama, bio je zanemarljiv.
Pocela sam sa terapijama u martu 2005. godine kad sam se vratila iz Soce. Za mene je bio prelomni trenutak kad sam otišla kod dr.Tasica u Novi Sad . Moj otac je na pocetku bio skeptican. Osetila sam da ce mi pomoci. Svi drugi rekli su mi da nema pomoci. Dr.Tasic je tada povremeno radio i u Ljubljani, a glavni centar bio je u Novom Sadu, dok sada postoji i ovde, u Sloveniji. Posle terapija, opet sam lako hodala, sa osmehom se seca Renata koja sa roditeljima živi na trecem spratu bez lifta. Rekla je svom lekaru da ide kod doktora, ali on nije verovao, misleci da je poboljšanje došlo samo od sebe. Tada se i vid popravio, i to bez operacije. Sada, na prvi pogled, izgleda kao da je sasvim zdrava. Ima malu dioptriju i njene posete lekaru su veoma retke. U poslednjih šest godina nije nijednom imala grip, a imuni sistem joj je dobar i bez lekova. Da nije bilo dr.Tasica, ne znam da li bih danas bila živa, kaže sa velikom sigurnošcu. Nije prestala da posecuje svoje lekare. Bolesnik mora da koristi sve lekove koje mu doktor da, i upravo zbog toga dr.Tasic od svojih pacijenata traži da donesu sve nalaze od svog lekara i saraduje sa zvanicnom medicinom.