Nije bilo veće radosti u kući Mihajla i Margarete Ruskovski iz Kucure, nego kad im se 18. Februara 1992. Rodila kćerka Jelena. Željno su je iščekivali, pa je radost bila višestruka. Na žalost, sudbina kao da je želela da se poigra sa njihovom bezgraničnom srećom.
Primetili smo da sa detetom nešto nije u redu. Sačekali smo još nekoliko dana, i kad smo bili sigurni da je bolesna, zatražili smo mišljenje lekara - objašnjava Margareta Ruskovski. - Ustanovljeno je da devojčica boluje od epilepsije i cerebralne paralize. Do godinu dana intezivno smo je lečili u bolnici. Pila je lekove (između ostalih i "apilepsin"), ali bez poboljšanja. Noću je često imala napade epilepsije.
Kad je devojčica napunila godinu dana, Mihajlo i Margareta saznali su za dr Jovana Tasića. Pre nego što je devojčica počela da koristi njegove terapije, nije mogla da sedi, niti da se okrene, da pruža i hvata ručicama, nije uspevala da glavu drži pravilno. Što je najgore nije prozborila ni reč.
Marta 1993. krenuli smo sa terapijama kod dr Tasića. Kćerkici više nismo davali lekove, i već u maju iste godine epileptični napadi su prestali, što je i potvrđeno kontrolom u dečijoj bolnici - nastavlja sa kazivanjem Margareta Ruskovski.
Do poboljšanja zdravlja naše kćerke došlo je veoma brzo: počela je pravilno da drži glavu, da prati pogledom, postala je komunikativnija, okretala se i u ležećem položaju. Bili smo, naravno, presrećni uspehom koji je, u izlečenju naše Jelene, postigao dr Tasić. Nastavili smo sa terapijama, ali ređe, u proseku jednom mesečno, po nekoliko dana.
Godinu dana posle terapije, Jelena Ruskovski sedi sama, takođe sama uzima hranu, počinje da puzi, priča, hoda uz pomoć roditelja. Napade epilepsije i dalje nema. Roditelji su i te kako zadovoljni rezultatima i na terapijama dr Jovana Tasića.