Lenartova genetska bolest je veoma retka i o toj bolesti nema puno podataka. Prognoza lekara bila je strašna. Zbog hromozomske bolesti koja se pojavi pri rođenju deteta jednom u 50.000 slučajeva, moglo se očekivati da Lenart nikada neće može ni da puzi, a kamoli da hoda.
Lenarta vodimo kod dr.Tasića skoro od njegovog devetog meseca starosti. Na njegovom rođenju ustanovili su da ima genetsku bolest, što je zaustavilo rast, da teško dobija na težini i da ima epileptične napade.
Kod mame Polone u 34. nedelji trudnoće lekari su ustanovili da beba koja se razvija u njoj zaostaje u rastu. Zbog sigurnosti, zadnjih mesec i po dana trudnoće, preležala je u bolnici i bila na posmatranju. Niko nije hteo da joj kaže šta je sa detetom. Sama je istraživala po internetu i ustanovila ili da je u pitanju hromozomska bolest ili da nešto nije u redu sa posteljicom. Tešila je supruga, a i on nju. U velikom iščekivanju novog člana, u njih se uselio veliki strah, šta će biti sa njim?
Lenart se rodio težak dva kilograma i trista grama, dugačak 44 centimetra. Lekari su odmah primetili promene koje su ukazivale na Wolf-Hirsch-hornov sindrom: uši su malo niže, čelo je visoko i dete je hipotonično. Nakon mnogih analiza, potvrdili su tu dijagnozu. Do posete genetičaru imali smo mesec dana tako da smo suprug i ja pretraživali po internetu tu dijagnozu. Informacije nisu bile baš najbolje. Kod sindroma sa kojim je Lenart rođen dolazi do pogoršanja kod četvrtog hromozoma.To prouzrokuje menatalni i fizički zaostatak i širi se na preostale organe, a mogući su i epileptični napadi. Najviše nas je potreslo kada smo videli podatak da 34 posto dece umre do druge godine starosti. Tada smo oboje plakali. Videli smo da velika većina dece ne hoda, i ako se to i dogodi, to je tek u šestoj godini života. Istina, Lenart je bio veoma mali, hipotonija je kod njega bila izražena tako da nam je bilo teško verovati da će ikada prohodati. Sve te dijagnoze takvu decu dovedu do toga da uglavnom budu u bolnici i u drugim ustanovama. Prognoze su bile veoma loše. Nismo se prepustili žalosti, već smo bili veoma jaki. U suprotonom, Lenartu bi bilo samo još gore. I lekari su bili suzdržani. Govorili su da je moguće da neće hodati, da možda neće ni puzati i da će biti mentalno zaostao. Leka za tu bolest nema, sa različitim terapijama moguće je samo lakše živeti i olakšati probleme, pri čemu je jedna od glavnih fizioterapija. Genetičarka je predlagala redovne posete neurologu, a kad je Lenart na početku imao problema sa srcem, i posete kardiologu - sve te stručnjake i dalje posećujemo.
Polona je bila presrećna što su joj terapije kod dr.Tasića, lekara tradicionalne medicine koje joj je preporučila njena mama kada je pročitala u jednom članku o njemu, bile jedina nada.
Do tada o alternativnom lečenju nisam ni razmišljala. Moj suprug Mitja i ja smo se dogovorili da ćemo probati sve kako bismo pomogli svom detetu. Od tada redovno idemo na terapije kod dr.Tasića. Dogovor je bio da ponesemo sa sobom nove nalaze koji nisu stariji od mesec dana. Posle svake terapije video se napredak, seća se veselo Polona. Kada smo skoro izgubili nadu, nešto novo nam se dogodilo.
Prvi svetli zračak nade pojavio se kada je Lenart posle osam meseci počeo sam da sedi, potom se razvoj malo usporio. Posle godinu dana terapije kod dr.Tasića, na Polonin rođendan, kada je Lenart imao skoro dve godine, počeo je puzati na veliku radost roditelja. Odjednom je Lenart BIO NA PODU i POČEO PUZATI svi smo bili presrećni. Sada je već dosta napredovao i počelo ga je zanimati dosta stvari i duševno je bio mnogo bolji. Naravno, dosta pomoći je bilo i od fizioterapije i logopeda. U svom tom radu, postao je bolji i skoncentrisaniji, skoro sve razume, nema više problema sa srcem, najveći napredak je bio kada je prohodao. Možda bi neko rekao da to nije ništa znajući šta nas sve čeka, ali za nas je to velika stvar u njegovom rastu i budućem razvoju.
Kada je počeo da puzi, dr.Tasić je rekao da će Lenart i hodati.
Tada smo svi rekli da ćemo, ako se to dogodi, napraviti veliko slavlje i to proslaviti. Mali dečak koji se odlično osećao u vrtiću, postavljao se na nogice.
U januaru je napravio prva dva koraka ka meni. Kada sam to videla, bila sam šokirana toliko da sam od sreće vrisnula i mali se uplašio. Posle toga je napravio još dva do tri koraka i pao na guzu, hodao je uz pomoć, a sam je počeo da hoda krajem jula.
Bili smo na travnjaku, kad je odjednom počeo da hoda. Sam je padao i ustajao i nastavljao dalje. Svaki dan je hodao sve stabiljnije i bolje. Nema reči sa kojima bih opisala sreću roditelja i svih bližnjih zbog tog dečaka koji najviše voli loptu sa kojom se najviše i igrao na svom slavlju na kojem je bio i dr.Tasić. Delio je našu sreću, ponosan na Lenartov uspeh. Dr.Tasića poznaju lekari širom sveta jer sarađuje sa njima. Za Lenartovo alternativno lečenje zna i njegov pedijatar koji i sam veruje u to. Sa drugim stručnjacima o tome nismo govorili. Odlučila sam da progovorim kako bih i drugima pokazala da nada postoji. O Lenartovoj bolesti ne razmišljam već godinu dana, njegov život prilagođen je njegovom razvoju i radujemo se svakoj promeni i napretku. Sada se sa njim dobro razumemo, može da pokaže šta hoće. Sada želimo samo da počne da govori. Kada je Lenart posle terapija kod dr.Tasića prohodao, suprug i ja smo se odlučili na još jedno dete. Lenart je sada dobio zdravu i veselu sestricu Lanu. Lenart veoma voli dr.Tasića i na svakoj terapiji se igraju i maze. Lenart sve razume, sa njim se dogovaramo, on po svome odgovara. Zadovoljni smo sa terapijama kod dr.Tasića, jer mu veoma pomažu.
