Od rođenja je bolešljiva i mala, malo smo je vodili kod lekara. Pored svih tih boljki, imala je jake grčeve u stomaku, i zbog toga je veoma nemirno spavala. Uvek je slabo jela, a stolicu nije imala po 12 dana. Zbog toga je dva puta bila u bolnici. Oko treće godine primetili smo da Sandra malo zaostaje za vršnjacima. Skrenuli smo pažnju lekarima, ali oni su rekli da je to familijarno, jer i roditelji su nižeg rasta. U novembru 1994. bila je na ispitivanju u "Institutu za majku i dete", a krajem februara ove godine stigli su rezultati. Postavljena dijagnoza glasila je hipopituitarizam. Bili smo šokirani. Štitna i nadbubrežna žlezda smanjeno joj rade, a hipofiza ne luči hormon rasta. To je značilo, da ako se ništa ne preduzme, da je Sandra osuđena da bude patuljak.
Od prijatelja smo saznali za bioenergetičara dr Jovana Tasića. Pre nego što smo krenuli sa hormonskom terapijom, otišli smo kod dr Tasića. Ljubazno nas je primio i zakazao tretman. U maju smo krenuli sa hormonskom terapijom, ali smo i dalje dolazili kod dr Tasića. Do tada veoma mirno dete postalo je veoma živahno, mnogo bolje jede, nema više grčeva u stomaku i ima redovnu stolicu. Što je najvažnije za proteklih godinu i po porasla je neverovetnih 35 santimetara.
Nadamo se da će Sandra živeti i rasti kao i svi njeni vršnjaci, i da će vremenom taj njen nedostatak biti nadoknađen. Mnogo smo zahvalni dr Jovanu Tasiću što pomaže svim bolesnicima.
Zahvalna Aleksandra Crnadak i njeni roditelji
Aleksandra posle 7 godine...
Nakon 10 godina
