»Ja sam Ivana Isakovic iz Arilja, mama Emilije Isakovic, koja je rodena sa propuzijom levog ocnog bubisa 1994. godine. Imala je do dve godine dve operacije na neurohirurškoj klinici, patofiziološki nalaz je pokazao da je to jedan tumor koji je uvek rastao nanovo iz resla, koji je ostajao s obzirom da je bio prilepljen za sam ocni živac nikada nisu mogli u potpunosti da ga odstrane. Poceli smo da dolazimo kod doktora Tasica pre nego što je trebala da bude treca operacija koja je ujedno trebala da bude i radikalna u tom smislu da se odstrani ocni živac, detetu ostaje oko, ali bez funkcije slepo. Onda smo poceli da dolazimo kod doktora Tasica, to je bila prva terapija oktobra 1996. godine. Vec posle prve terapije od 5 dana ultrazvuk je pokazao da je tumor manji. Posle
druge terapije nismo uspeli da se snimimo. Posle trece terapije tumora više nije bilo. To je bilo 15. novembra 1997. godine. Od tada redovno dolazimo kod doktora najmanje tri-cetiri puta godišnje, pokušavamo da poboljšamo vid na levom oku koji je procenjen na negde otrpilike 10% i ne više od toga jer je to maksimum od oka, tako bar kaže zvanicna medicina medutim kontole pokazuju da se vid poboljšava neznatno, mislim svaki put pomalo, ali i mnogo više od tih 20% koliko nam je receno. U meduvremenu Emilija je pošla u školu, sada je drugi razred osnovne škole, normalno prati nastavu, odlican je dak, trenira košarku i ima masu drugih interesovanja. Šta bih još mogla da kažem sem toga da cemo nastaviti da dolazimo kod doktora, da toliko dugo koliko dugo dobijamo ovo što dobijamo ovde. Šta mi to dobijamo ovde? Prakticno ni na jednom mestu na svetu vi ne vidite toliku ljudsku
bedu, nesrecu tugu zbog raznoraznih bolesti sa jedne strane, a sa druge strane neizmernu srecu, na svakom licu osmeh. Upravo zbog toga smatram da nam doktor daje tu neku iskonsku snagu, koju smo izgubili na tom nekom našem putu bolesti, a dobijamo to rodenjem. Znaci hvala doktoru za te momente gde nam svaki novi dan izgleda kao blagoslov!«
