DREJC MARLOT, STARIB TRG PRI LOŽU

Kada je Drejc imao pet godina,  polako se približavao polazak u školu. Bilo je strašno, jer nisam mogla da pomognem svom detetu. Nisam videla kakva ce biti njegova buducnost. Dete me nije prihvatalo, jer nije znao šta hocu od njega. Nikakvog kontakta nije bilo, bio je izgubljen u svom svetu. Jednoga dana prijateljica mi je rekla, pogledaj i moje dete je bolesno nešto bismo morale da uradimo, nešto sam našla. Hocemo li da probamo? Izgubiti nisam mogla ništa. Suprug i ja smo se dogovorili da cemo pokušati i da cemo Drejca odvesti u Novi Sad kod dr.Tasica. Vec nakon prve terapije u Novom Sadu videla sam promene. Osecala sam da se Drejc vraca odnekud gde je bio zatvoren i gde mu nije bilo pomoci. Osetila sam toplinu u njegovim ocima, cega ranije nije bilo. Kada smo poceli sa terapijom, Drejc nije govorio, nije bilo ocnog kontakta. Sada govori  i ocni kontak je bolji nego pre. Na pocetku su se javljale promene u dužim intervalima, a kasnije su postale cešce. Polako je poceo da primecuje okolinu i ljude i da kontaktira sa njima.





VESNA ZABUKOVEC,DREJCEVA MAMA

Problemi kod Drejca poceli su kasnije. U prvoj godini starosti poceo je da izgovara prve uobicajene reci, zatim govora više nije bilo. Sa tri godine ustanovili su mu dijagnozu autizam. Pored govora, kod Drejca je bio problem i ocni kontakt. Nije bio sposoban da pogleda ljude u oci. Kada smo saznali za dijagnozu, nismo znali šta treba da radimo, lekova za autizam nema, a detetu hoceš da pomogneš na sve moguce nacine. Pomirili smo se sa tim da ga mi moramo voditi kroz život. Suprug i ja bili smo uporni u tome da ga ukljucimo u vrtic sa posebnim programom kako bi se što više družio sa svojim vršnjacima.

 Za terapije kod dr.Tasica odlucili smo se kada je Drejc imao pet godina. Rekli smo da cemo probati, pa možda bude uspešno. Kada smo prvi put otišli u Srbiju na terapiju, osetila sam da je  to ono pravo što ce pomoci mom detetu. Tada je sve krenulo na bolje i najviše mu je pomogao dr.Tasic.

Najveci napredak bio je uspostavljanje kontakta ocima, kada osetiš da je dete tu, da je prisutno, cega ranije bilo. Poceo je da gleda oko sebe i da prepoznaje ljude.
Pošto smo bili uporni, primili su ga u redovnu školu sa redovnim programom gde su mu obecali pomoc. Kada je Drejc pošao u prvi razred, nije govorio. Znao je par reci kao što su: mama, tata, brat...

Pri  svakom dolasku kod dr.Tasica govorio je sve više, bio je razumniji i bilo je sve bolje. Poceo je da sastavlja recenice, govor se poboljšao, i upravo zbog toga i dalje odlazimo kod dr.Tasica.

Poceo je da cita, da piše, završio je tri razreda redovne osnovne škole i  slovenacki jezik mu ide dobro, posecuje i dodatne sekcije: dramsku, informaticku, sportsku. Na našu radost, dobio je i priznanje na Medunarodnom  takmicenju Kengur iz matematike, što je ravno cudu.